Ускршњи „распуст“ или како то овде зову Процесија (Procesión). Нема пуно везе са оним Ускросом за који сам ја знала да се слави код нас. Ово ме је мало подсетило на секту. У сваком случају, искористили смо празничне дане да се провозамо ван Мадрида. Вожња је трајала око 5 – 6 дана. Стигли смо у Аликанте 03. априла и прво вече провели опуштајући се од вожње од 422 км (за мало 442 до Београда). 
Као што се може предпоставити, у Шпанији су путеви мноооогоооо бољи од оних које смо видели у Србији, па је потребно и мање времена да се превали иста километража. Обишли смо Аликанте и следећи дан, и припремили план за обилазак оближњих места (села). Аликанте сам већ посетила раније, тј. први пут када сам путовала сама по Шпанији и није ми оставио лош утисак. Али има своје мане као и врлине. Једна од мана је што преко лета има превише туриста, а овог Ускрса је било превише религиозних зајебанција па ме је некако и одбило то присуство наметнутог веровања, не знам ни сама, у шта. Прозујали смо по центру док су се вршили ти религиозни обреди, и видела да „попови“ носе оне маске које много подсећају на Кју Клукс Клан, само што су тоге црне.
То је било сасвим довољно да побегнемо што даље од бесмислености. Мада је у току целе те недеље било обреда у сваком селу и сваком иберијском граду. А лепота Аликантеа је у разноврсној архитектури, и искрено, највише ми се свидео римски део града и лука на медитеранском мору.
Сутрадан смо обишли место које се зове Ковета Фума (Coveta Fuma), и било је сасвим довољно да се задржимо на каменитој плажи и одморимо у тишини без живе душе око нас.
Наставили смо још мало северније и стигли у Виљахојоса – Ла Виља Хоиоса (Villajoyosa - La Villa Joiosa). Први крај у који смо зашли био је крај у коме живе Роми. У Шпанији Роми немају свој језик и причају Кастељано (Castellano), тј. шпански за који ми знамо. Док постоји више језика у овој земљи и један од њих је и Каталан (Catalán), и који се, логично, говори у Каталуњи (Cataluña). Неко поређење најприближније би било између Кастељано и Каталан, као српски и бугарски. Значи може да се разуме ако се прича полако. Аликанте припада округу Валенсије, али постоји и као покрајина Аликанте. Дакле, у том крају све кућице или зграде су различитих боја и просто развесели човека. И имају одличне сладоледе!
Без икаквих предомишљаја, исто поподне наставили смо ка северу, и зашли у планину Аликантина (Sierra Alicantina) која је позната по Морискос селима (Pueblos Moriscos), (У средњем веку када су живели на овом подручју у заједници јевреји, муслимани-морос и хришћани-католички, био је велик број муслимана који су прешли у хришћанску веру да би избегли притисак институција и друштва, док су у приватном животу одржавали и веровали у исламизам. Морос су муслимански староседеоци који су названи Морискос када су преобраћени у хришћане, тј. лажне хришћане) која се налазе на овој планини.
Једно од тих села је и Полоп (Polop) где смо провели неко време и уживали у свежем планинском ваздуху и величанственом погледу ове регије.
На једном од врхова Аликантине обишли смо муслиманско гробље са којег се могао видети ланац ове планине и облаке који су га обавијали и пружали прилику да се долине и села виде под априлским сјајем сунчевих зрака. Касније смо се провозали још који километар и пронашли још једно од села које је на свој начин било јединствено. Почевши од тврђаве, цркве, језера, палми, пронашли смо и затвор из XII века. Наравно, ствратили смо, као и увек, у локалну кафану.
Тиме се завршио пут за тај дан, па смо се потом вратили у Аликанте на спавањац.
Сутрадан смо одлучили да се провозамо мало јужније од Аликанте-а.
И стигли смо у место Санта Пола (Santa Pola), одакле смо планирали да одемо на острвце најближе овом месту. Али како је време варирало из момента у моменат, нисмо остишли на острво јер су нам и у луци рекли да у том делу медитеранског мора пада киша. Е, онда, одлучисмо да грицнемо популарну паељу валенсијану (paella valenciana). Чини ми се да је познато да је паеља типично јело у Шпанији, а најбоља је из овог краја. Ммммм!!!
И, наравно, потом позната сијеста (siesta), али још који километар даље у селу Ла Марина (La Marina). Место на ком смо одмарали се налази крај села. Плажа, море, шума покривена песком, мало кише, мало сунца и ветра су нас такође опустили и упустили у нове авантуре. А и одгурали до варошице Елч/е (Elx/Elche), где се и даље водила процесија па смо заглавили у прелепом парку палми.
После још једне преспаване ноћи у Аликанте-у упутили смо се северно, у Валенсију (Valencia).
Како рећи... сем, да ме је тај град купио још 2005-те када сам га први пут посетила. Архитектура је феноменална, мешавина култура, градска плажа је огромна (не знам тачно колико километара је дугачка) и ноћни и културни живот је веома богат. И оно најзанимљивије је у тзв. aстрономском граду, који на жалост овог пута нисмо стигли да обиђемо. Још једна од занимљивих ствари које сам овог пута видела је у томе да је измењен ток реке.
Сада иста та река истиче у море ван града. Сваке године су житељи овог града имали проблема са пролећним непогодама и изливањем реке из корита. Сада у том кориту се налази парк у коме се углавном окупљају латино-американци као и остали становници, који се у вечерњим сатима ту веселе, свирају, певају и играју. Корито води све до мора. Одсели смо у једном од многобројних хостела, и било је веома тешко наћи слободну собу, јер је Валенсија веома туристички посећена. Сутрадан смо искористили прилику да се пружимо на плажи, одиграмо коју партију шаха и попијемо, наравно, које пивце.
И после свега, повратак у Мадрид, и вожња од 352 километара.
